Помно сам пратио политички експеримент у коме део чачанске опозиције, без студената и блокадера, покушава да покаже свој “опозициони потенцијал”. Десило се тачно оно што сам очекивао, прошли су као рогови у врећи. Нису успели ни да сакрију међусобну нетрпељивост, сујете и завист.
Идејни творац бесмислене идеје о обележавању “6. октобра”, Братислав Симовић, склоњен је јер га се колеге стиде. Обрадовићу су звиждали плаћени активисти групе грађана Ивана Ћаловића, који су пре скупа боравили у кафани. Видела се и потпуна доминација Ћаловићеве екипе, од застава до кореографије.
Није изненађење ни то што Павлу Јелесијевићу није дозвољено да говори. Користе га само због друштвених мрежа и скандала, а он ће то, као и много пута до сада, прећутати, исто као што је прећутао и када му је Стојан склонио другаре са одборничке листе. А Стојан је овог пута имао само техничку улогу да додаје микрофон говорницима.
“Дошљаци”, “еко-дивљаци” и радикални левичари нису имали прилику да износе своје трактате, морали су да се задовоље улогом статиста на скупу којим је Иван Ћаловић и формално промовисао себе у врховног лидера чачанске опозиције. Остатак опозиције није ни присуствовао, јер су студенти блокадери били искључени. Њима је, по обичају, намењена само улога да носе транспаренте, гађају јајима и праве инциденте.
Овај скуп био је бесмислен као што је бесмислен био и 5. октобар 2000. године, када су многи у Србији поверовали да ће им бољи живот донети анархо-либерали, НВО структуре и другосрбијански ментори. Тај сценарио им Србија више никада неће дозволити.
Све у свему, “уједињење” чачанске опозиције још није ни почело, а већ се распало.

Душан Радојевић, члан Градског одбора СНС Чачак