Чачак - град богате историје, културе и уметности, град спорта, град богатог споменичког наслеђа, индустријске баштине, атрактивних туристичких дестинација, Овчарско-кабларске клисуре – „мале Српске Свете горе“, изузетне гастрономске понуде, културних и традиционалних манифестација.

Град многобројних знаменитих личности које су уткане у историју и идентитет нашег места: војсковођа, хероја, великих ликовних уметника, значајних писаца и песника, великана филмске уметности, мајстора кошарке, рокенрол узора, изворних певача и небројено других личности пониклих или везаних за наш град.

Свој однос према значају властитог наслеђа, важног за шири контекст, показујемо на примеру деловања значајних појединаца, и установа, чиме одржавамо контакт прошлости са садашњим и будућим временом.

Култура је у великој мери обликовала идентитет града Чачка, идентитет који је хетероген – раслојен на више особености које формирају идентитетске карактеристике наше средине. Ту хетерогеност обликовао је у великој мери, однос према важним тачкама по којима је Чачак познат: „расадник“ знаменитих личности, река Морава – жила куцавица нашег града, индустријски гигант компанија „Слобода“, кошарка – спорт који је изнедрио светске мајсторе, локална гастрономија, чију окосницу држе печење и шљива – брендови овог краја.

Прошлост – садашњост – будућност.

Како смо дошли довде? Како од печења и шљиве дођосмо до јаја?

Како од трубе, до вувузеле? Srpska tрадиција? Није.

Како су жуманце и беланце, упаковани у љуску од калцијум карбоната постали важан „аргумент“ у јавном дискурсу?

Како су неки упали у Настасијевићев тамни вилајет, дословно схватили Јустинову мудрост да су неки људи превише квасца, а премало теста и нису свесни да свеци имају само по један дан у црквеном календару, а да би они за себе желели сваки дан? Целу годину?

Како смо дошли до идолопоклонства „Светом студенту“ и новој религији Студентизма, како је то лепо формулисао Зоран Ћирјаковић, аутор чувене кованице „аутошовинизам“?

Како је могуће да у 21. веку, у Београду, на најстаријем јужнословенском универзитету, неко организује пленуме и зборове и управљачку аутономију универзитета злоупотреби у политичке сврхе.

Разумем бунт младих људи и жељу за екскурзију у историјско - политичка догађања, али не схватам оне умишљене богове, који су у транзиционом периоду од индекса до дипломе?

Не разумем зашто грађане Чачка нека дубровачка трубадурка Мила назива „потпуним лудацима“ и како неко пристане да га предводе неки Павле или неки Јулијан са поклопцима од шерпи, као са „Paiste“ чинелама у рукама, са паролом – „Чачак има будућност“?

Стих каже „Ову су земљу правили и ратници и песници и различити богови“. Кроз историју смо имали много јунака и непоновљивих песника, али како са њима довести у везу „ратнике“ који ни војску нису служили и Јабучила и Гандалфа из чачанског „Сибира.“

Phronesis (разборитост) и књиге, браћо моја, а не звона и прапорце.

Знам, знање нам је будућност и знам „студент није запалио жито.“ Ко јесте, показаће време које је пред нама, мада је све белодано јасно.

Неки су безуспешно покушали све да обесмисле, чак и доделу признања најбољим ученицима овог града. Чачку требају инжењери, а не кенгури, лекари, а не кенгури, историчари, а не кенгури, професори са великим „П“, а не блокадери кенгури...

Са једне стране рад и знање, са оне друге „јајчање“. Шта мислите шта ће да победи?

Увек знање!

Управо зато су ученици основних и средњих школа, данас, уз осмех и захвалност, примили заслужена признања и честитке и уписали се у историју својих школа и града Чачка. Ако је то неком сметало, трком по шарене пилуле за лилуле, па затим на инстаграм. Ту су најјачи, али то нема везе са децом. Децу треба поштовати и кад погреше. На тај начин ће се грешка брже исправити.

Родитељи треба да их васпитавају, а друштво и систем да обезбеде да се сложени проблеми решавају једноставним методама – применом закона, сад и одмах.

Срећно вам било децо и не поновило се!

Мирослав Петковић, члан Градског одбора СНС Чачак